Razgovor četvrti: Muški rod,odnosi među ljudima

K: "Sanja, izvini što te opet zovem, znam da smo se malopre vratile iz tržnog centra ali legla sam da spavam i opet su počele da mi se vraćaju slike od mog "milog putovanja", i jednostavno ne mogu da zaspim, moram da ti ispričam, samo tako ću se smiriti."

S: "Ma, u redu je, samo ti pričaj, ja ionako sada uzela da raspremam stan i da perem sudove, pa da mi praviš društvo. Slušam te."

K: "Ako se dobro sećam, prošli put kad smo pričale pitala si me kako mi je bilo tamo, šta je sa muškarcima i ostalo,i znam da sam rekla da ne želim da pričam o tome, ali ne vredi, jednostavno nekome moram da kažem, kad već bežim od mojih sve vreme, preostaješ samo ti. Uh, znaš kako mi je samo drago da smo smislile dobru priču za ostale, da ne moraju svi da znaju šta se dogodilo."

S: "Pa, draga moja, i ja sam mislila da si luda, hehehe, i još uvek mislim, šta misliš kako bi tek drugi reagovali, nego pusti sad to, pričaj mi..M,jel bilo nekih zgodnih frajera?"

K: "Sanjaaaaa...ma nemoj da si takva, znaš da mi je bilo užasno, ti me sad još i zezaš. Oni muškarci su... teško je i opisati. Niski su, crnkosi, ma kao i žene, poneki su malo razvijeniji, ali uglavnom nisu lepo građeni, po današnjim standardima su blago rečeno da ih niko ne pogleda na ulici...Imaju te duge kose, a tako su nekako drugačiji od svega što poznajem. Ma, najmanje je važan fizički opis, nego da čuješ ovo. Preko dana idu u lov uglavnom, većina njih, i dobro, stvarno mi je drago zbog toga, bar sam jela kako treba, ali ima tako lenjih muškaraca, nije da žena nema, ali opet, oni su valjda glava porodice, mislila sam znaš da će oni da se brinu o svemu, a oni samo nešto malo obrađuju zemlju, idu u love i paze na životinje, ali i to pomalo. Sve žene rade u poljima, beru pirinač, sade povrće, beru plodove, brinu o deci i porodici, spremaju hranu, šta sve ne... A o nekulturi se ne usuđejem ni da ti pričam, strašno mi je neprijatno...Kada deca legnu da spavaju oni upražnjavaju odnose gde god im padne na pamet,i to nema nikakvog reda, mislim, čak ne moraju da budu ni u braku, dobro, ne kažem da je danas drugačije, ali te žene ostaju trudne a čak nekada ne znaju ni ko je otac detetu. Ne znam, meni to nije jasno. Dobro, naravno da ima i onih koji se vole, pa se i venčavaju, ali muškarci onda dolaze kod žena u kuću, a ne obrnuto, i čak se porodica ni malo ne meša ko će se sa kime venčavati, jednino je važno valjda, koliko sam shvatila, da se ne mešaju sa drugim klanovima iz sela. I ti njihovi odnosi, nikako mi nisu jasni. Kako se dele u te klanove i to...ne znam stvarno. Čini mi se da u svakom od tih klanova ima jedna žena koja je glavna, kao da je majka svima, i ona upravlja poslovima ostalih tu u klanu, a kako su podeljeni po klanovima ne znam, možda po krvnom srodstvu, pa se valjda zato i ne mešaju međusobno. Stvarno ne mogu to da ti potvrdim, a pogotovo što ih ništa nisam razumela, pa nisu ništa mogli ni da mi objasne. Jaoj, samo da si videla kako su me terale da radim poslove kao i one. Dođe neka baba do mene jedno popodne kada sam se odmarala i uzme me za ruku i odvede me do jedne grupe žena, a između njih je nešto bilo. Kada sam se skroz približila videla sam da imaju neki točak od suve zemlje ili gline, šta je to već bilo, ne znam, na kamenu i nekoliko žena su na njemu od meke gline pravile neke posude prostih oblika, neku su i išarale grančicama linijicama, krugovima ili spiralama, i još nekim geometrijskim oblicima. Baba me je tako gurnula da padnem na kolena tu pored njih i onda sam morala da radim isto što i one, a možeš da zamisliš koliko je to bilo loše za moje veštačke nokte, sve mi se uvuklo ispod noktiju, i tako mi je smetalo a nisam mogla da očistim ruke posle toga nikako. Nije mi ni malo prijalo što moram da guram ruke u tu ljigavu zemlju i da nešto oblikujem, i iskreno, nije mi nešto ni išlo u početku. Posle su me terale i pirinač da skupljam u poljima, a ono hladna voda u kojoj stojim, a odozgo prži sunce, mislila sam da ću umreti od temeperature to veče, ali kasnije sam se i navikla, posle su mi se već i ruke i navikle i naravno da više nisu bile nežne, znaš koliko sam se trudila da imam nežnu kožu svim onim silnim kremama što smo poručivale iz Francuske."

S:" pa dobro Marija,a zašto im nisi rekla da nećeš, zašto nisi gurnula tu babu i nastavila da sediš, ili šta si već radial pre toga?"

K:" Pa nije da nisam htela, ali jednom kada sam to uradila posle toga mi nisu dale ništa da jedem. Svako ko je planirao da jede morao je da radi i da da svoj doprinos društvu. Jedino oni čudni muškarci, mi to danas valjda zovemo šamani, nisam sigurna, ali oni tako žive van društva, sami skupljaju plodove za sebe, to jedu, ne znam ni kako preživljavaju, ali imaju te velike činije, koje izgledaju kao lonci sa tri ili četiri nožice i to drže u svojim skloništima, neki su živeli u pećinama, neki u šumi, ma ne znam, nisam želela ni da se mešam niti da im prilazim, ali videla sam da neki ljudi idu kod njih, i oni dolaze u selo uveče, pa nešto pričaju, i kada god bi oni došli celo selo ili klan bi se skupio kod vatre pa on počne da pleše, neki mu se pridruže, neki ne, zavisi kako je ko raspoložen, ali njima je baš često tako kao neko slavlje, baš često bi se okupljali da plešu i pevaju, ili bolje da kažem mumlaju."

S:" A kako su plesali kad nema muzike, ni ničega?"

K:" Ma imaju neke instrumente ne znam ni kako se zovu ni ništa, neki su kao veliko jaje, ali nepravilnog oblika, opet od one zemlje, i imaju nekoliko rupica i jednu glavnu, na koju su duvali, a neke instrumente su pravili i od kostiju životinja, izgledaju slično kao frule, samo nemaju toliko zvukova i tonova, nego samo neke osnovne, ali većinu njih su koristili da imitiraju zvuke životinja i da ih privuku tokom lova koliko sam primetila kada muškarci idu u lov. A ti šamani, ma njima ni muzika ne treba da bi igrali, kao da su pod dejstvom nekih opijata, tako izgledaju dok igraju, kao da su u nekom dubokom transu i nešto pevaju a ostali pomno slušaju. E da, često su uzimali oklope od kornjača i stavljali ih u vatru i gledali kako pucaju i onda su nešto pisali po njima, i te šare sa oklopa su nekada one žene urezivale u činije što su pravile od gline. Liči mi na one hijeroglife ili kineske karaktere, pa čak mi taj jedan znak što su često pisali liči na naše ćirilično H. Sve je tako čudno, pogotovo kada sam morala da idem da berem polodove sa njima, i da skupljamo povrće, te žene se smeju, pričaju nešto, pevuše, nekada se i posvađaju, pa počnu da guraju jedna drugu od tog žbuna sa koga skupljaju plodove, pa ih ove druge smire i tako mi nekako liči kao kada ti i ja krenemo u šoping pa se žene potuku oko krpica na rasprodaji, e pa ovo ti tako nekako izgleda. Ja sam se par puta smejala kada sam videla da me niko ne gleda, jer su me inače stalno držale na oku, kao da su me se mnogo plašili, i stalno su gledali šta ja radim, ako se smejem što se smejem, ako plačem samo me gledaju i pitaju se zašto plačem i tako stalno. Mada, bila je jedna mnogo dobra žena, ona je stalno bila sa mnom, mnogo mi je pomagala oko svega, plela mi je kosu u pletenicu i vezivala u punđu tako nekako kako su i njima bile povezane kose, i pomagala mi je da skupim drva za svoju vatru, čak sam neko vreme spavala i kod nje u kući. A da vidiš decu, deci sam bila toliko čudna, samo su trčakarali oko mene i pipkali mi kosu i lice, i gledali mi oči i smejali se, pa su mi donosili neke figurice što su pravili od gline kad njihove majke rade, i veoma su simpatični i slatki. Ali muškarcima se nisam nimalo dopadala, sve vreme su me gledali sa negodovanjem i smetalo im je moje prisustvo u početku, veoma, kao sam baš toliko ružna, i to me je mnogo brinulo u početku, zašto sam se ja trudila da izgledam toliko lepo, ako će me neko posmatrati kao da sam najružnija osoba na planeti."

S:" Nisi Marija, nemoj da lupaš gluposti, samo si im drugačija, neobična, i sama si rekla da su i oni tebi svi ružni i su potpuno drugačiji, a ti tako svetla, sa svetlom kosom i svetlim očima, pa šta si očekivala. Verovatno su te i ćene tako posmatrale u početku, ali su one ipak nežnije i osećajnije, a i žene su, pa su verovatno lakše prihvatile da si tu, kad si se već pojavila, budi srećna da su te i prihvatili, mogli su te odmah ubiti i da se više nikada ne vratiš."

K:" Ej Sanja, pa ja treba da spavam, zvala sam te da bih ti ovo ispričala da me smiriš, da bih mogla da zaspim a ti meni pričaš kako su mogli da me ubiju. Strašna si, stvarno. Ma nisu mogli da me ubiju, jeste da su divljaci ponekad, i da se mnogo svađaju i da se mnogo tuku ti muškarci, a pogotovo ako se o ženama radilo, a i one što su se gurale i svađale i čupale i stvarno su grozni, ali opet, kad pogledaš sa druge strane ipak imaju i emotivnu i civilizovanu stranu, nekako su veseli i druželjubivi kad su raspoloženi, nisu svi i nisu uvek tako napadni i agresivni. Ma uglavnom većina i nije agresivna, samo ako neko uzme nešto što je njihovo ili im se meša u posao, naravno, ako je to bila glavna žena u klanu niko joj ništa nije smeo,a ona je smela sve, ali to je zato što su je svi poštovali i slušali je bez razmišljanja. Baš sam se pitala čime je ona to zaslužila, verovatno je bila mudra ali ne znam, nije mi to jasno kao je došla na tu poziciju."

S:" Marija, ja sam posao završila, sad je već dva sata posle ponoći, vidim da si se sva nešto raznežila i da si se smirila i da su ti sada ti ljudi već i dragi, a do juče si kukala i plakala kakvi su, pa sad ti lepo lezi i spavaj, i sanjaj kako su fini i dobri, a ja idem da spavam, radim sutra, jer nemaju svi roditelje kao što imaš ti. Laka ti noć."

K:" A nisam se raznežila, samo, kad provedeš toliko vremena sa nekim vidiš i dobre strane i nekako ti postanu dragi, naravno ne svi, a i nekako me već prolazi taj bes, više mi nije teško, nisam na mukama pa mi sada dolaze samo lepa osećanja i sećanja na to doba. Dobro, znam da sam te udavila svojim pričama, ali hvala ti puno na razumevanju i strpljenju. Lepo spavaj. Laku noć."

Razgovor treći:Sanja,susret sa ljudima iz Neolita

K:'' Sanja,Marija ovde.''

S: ''Aaaaaaaaaa Marija??? Marija??? Ja...ja ne znam šta da kažem...mislila sam da te nikada više neću čuti... Ajoj Marija,kako mi je drago što te čujem, kako sam iznenađena...Prosto sam bez reči, ne znam šta bih ti rekla...Mmm,da, da li si dobro? Kada si se vratila? Kako si se uopšte vratila? Gde si bila? Onog dana kada si nestala htela sam da umrem od brige i straha, pogotovo što smo se pre toga posvađale oko gluposti. Mnogo sam se brinula, mislila sam da ti se nešto užasno dogodilo. Joj, jeste li? Da li si dobro? Reci nešto!!!''

K:'' Da, dobro sam. Imaš li vremena da pričaš, imam svašta da ti kažem i ispričam?''

S:''Naravno da imam, sada kada si se vratila, naravno da ću sve ostaviti da bih pričala sa tobom!!! Hoćeš da se vidimo?''

K:''Izvini, ali stvarno ne mogu, do sad mi je bila mama u stanu, sad se vratila kući da čuva mlađu sestru, znaš da ona ne sme da bude predugo sama, a ja sam toliko umorna, jedva sam čekala da se vratim kući, da legnem u svoj krevet, da popijem kafu, da prelistam neki magazin i da se opustim u toplom.''

S:''Jaoj Marija,šta su ti uradili, gde si to bila kada su te tako namučili, da li si povređena, kako izgledaš, nije te bilo tri meseca, jesi li dobro? ''

K:'' Ma dobro sam, ne brini se, sve je u redu, samo se smiri, sada ću ti ispričati celu priču od početka do kraja, ali da mi obećaš nešto.''

S:''Šta god, reci, sve ću uraditi za tebe, pomoći ću ti, ako je tajna ćutaću, neće iz mojih usta izaći. Reci, pričaj mi.''

K:''Moraš da mi obećaš da ćeš mi verovati šta god da ti kažem!''

S:''Obećavam!''

K:''Znaš da samo tebi verujem. E pa evo ovako. Kada smo se posvađale ja sam izašla ispred tržnog centra i bila sam mnogo besna i poželela sam da se nalazim na nekom drugom mestu, u nekom drugom vremenu, i stvarno jako sam to želela u tom trenutku, i onda sam se onesvestila. Sledeće što se dogodilo je to da sam se probudila na nekoj poljani okružena kosookim ljudima i mnogo sam bila uplašena.''

S:''Marija, jesi li ti svesna da je to što pričaš nemoguće, kako da ti verujem? Mislim,ja hoću, zaista, ali to je tako neverovatno. Kako se to dogodilo? Kakvi su ti ljudi?''

K:''Znam,zato sam ti i rekla da moraš da mi veruješ, jer se to zaista dogodilo, ne znam kako, zaista ne znam kako, samo se dogodilo, i meni je bilo jako strašno kao i svima vama koji ste čuli za to, ali zamisli da si se našla na mom mestu, zamisli kako je meni strašno bilo, kada se odjednom nađeš negde gde nikada nisi bila, sa ljudima čiji jezik ne znaš i ne znaš šta se dešava. Ali nemoj me prekidati, samo me slušaj i pokušaj da zamisliš. Ja moram ovo da ti ispričam jer imam potrebu da to podelim sa nekim, jer sam jako ljuta, uplašena, umorna, pomalo i besna ali najgore mi je što sada i moji roditelji misle da sam luda i ko zna šta će se dalje dešavati,ali molim te,budi ti uz mene...''

S:''Dobro. Slušam te.''

K:''Pa moram ti početi od početka kako bi ti bilo jasno. Dakle, samo sam se u jednom trenutku probudila na nekom polju, u bodljikavoj travi, nisam imala vremena ni da osetim da li mi je hladno ili vruće ili neudobno ili šta drugo, samo sam otvorivši oči ugledala mnogo ljudi žućkastog tena iznad mene, kako stoje u krugu i začunjeno me posmatraju i dovikuju nešto na tom njihovom jeziku. Jezik mi je zvučao tako užano, tako neskladno i ništa nisam razumela...pitam se da li je to uopšte jezik...Više pokušaj nekog jezika, pokušaj artikulacije reči. Svi su bili tako zbunjeni i začuđeni, i kada sam došla sebi setila sam se da sam bila u onoj mojoj crvenoj haljinici koja je malo iznad kolena i osetila sam se vrlo neprijatno, mada su većinom žene bile oko mene, ali i deca. Mnogo dece. Brzo sam se pridigla da sednem, a oni su se izmakli pola koraka unazad kao da su se uplašili. Pa i ja bih se uplašila na njihovom mestu. Zamisli da ti šljosne sa neba neko biće koje dolazi iz drugog sveta. Doduše, još uvek ne znam kako sam se pojavila tamo samo sam došla iz drugog sveta. Ajoj, i to se baš videlo. Sanja moja, kako oni izgledaju, kako su neuredni, pa to je strašno. Slušaj molim te. Znači, kad sam ustala sa zemlje, odmah sam pogledala da mi se haljina nije slučajno negde iscepala, mislim, znaš da mi je Žarko kupio kad smo bili na moru prošle godine, dobro, jeste da više nije u modi, ali mi je draga, a i može dobro da se kombinuje uz onu bundicu i....da,dobro...molim te slušaj kakvi su ti ljudi. Prvo što me je strašno zaprepastilo jesu njihove neobrijane noge, ma to je strašno videti, potpuno su neobrijani, neke žene su čak imale i poveće nausnice, hvala Bogu, pa imamo vosak danas, a ne pitaj me kako sam izgledala, kada dolazim nakon tri meseca odande. Plakalo mi se što nemaju ni žilete, ni vosak, ništa. Dobro, kose su im još koliko toliko i uredne, stvarno, te žene imaju tako divnu, gustu i kvalitetnu kosu. Ali svi su crni, veruješ li mi da niko, ali niko, nema kosu bilo koje druge boje, apsolutno svi imaju crnu kosu, i te kose oči...Tako mi je bilo teško da se naviknem kada sam se odjednom našla tamo. Osećala sam se kao da sam pala, ne sa Marsa već, na Mars. Nego, da se vratim na njih. Te žene, tako su krupne, mišićave, i imaju tako grube ruke i ogromne nokte, ali ne da su lepi, kao kada mi stavimo nadogradnju, nego pola noktiju imaju pola nemaju na jednoj ruci, to je tako sve iskrzano, blatnjavo...ma užas. Jaoj, a kad dignu ruku ispod pazuha, ma možeš misliti. Ne želim ni da mislim o tome više. Garderoba? Šta je to? Imali su neke krpe prebačene preko sebe,i to mi  i dalje nije jasno kako su pravile. A deca, o kako su glasna, o kako su živahna i prljava, samo se igraju u blatu, gađaju se, jure kokoške po dvorištu, i uopšte ne paze. Dobro, bilo je nekoliko izuzetaka, neka deca su išla sa majkama da skupljaju drveće po šumi da imaju za potpalu uveče, kada padne mrak. Uh, a kad se setim, znaš, nemaju papirne maramice pa sve kao i oni odvratni muškarci kod nas na ulicama onako otresu ili brišu rukama nos. Možeš zamisliti koliko sam se zgrozila. Pobesnela sam što se nalazim tamo, a ti znaš kakva sam ja kad sam besna, moram ili da se sređujem ili da idem do prvog šoping centra...Ma da ti ne pričam kako mi je bilo. Jaoj da, kada sam tek došla tamo one žene su počele da mi pipaju haljinu onim prljavim prstima i da se čude kako je tako crvena i šta sam joj to uradila da je tako nežna, a ja skoro nisam počela da vrištim što je prljaju, pa mi pipaju lokne i gledaju kako to cipele imaju štiklu. A one su sve tako ružne, ima samo po koja lepa, mada, možda je to samo za naš pojam, jer nismo navikli na njihov izgled i crte lica. A znaš kako imaju široke glave i nekako su čudno niski. Ja sam im izgledala kao džin. Znam samo da su se zgrozile kada su videle moja stopala i one špicaste cipele, a ne znam zašto. Odmah su me naterale da ih skinem, i morala sam da hodam bosa..znaš kako mi je to oštetilo pete, sada su tvrde kao kamen. Hm..ali šta da se radi. Zakazaću tretman kod kozmetičarke za koji dan. ''

S:''Aman Marija, šta ti je? Samo pričaš o tim ženama. Šta je bilo sa tobom, šta su ti uradili, kako si živela tri meseca, šta je sa muškarcima, zar je to samo ženski svet? Ništa mi nije jasno, veoma sam zbunjena.''

K:''Ma verujem ti, ali ne mogu ti sve ispričati za jedno veče, ajde pričaću ti kada se čujemo sledeći put, mnogo sam umorna sada, već mi se oči polako sklapaju, vidiš kako nepovezano pričam. Izvini što sam te ostavila u sred priče, ali moraš me razumeti, ipak tri meseca ne mogu stati u razgovor za jedno veče,a i pričamo već sat vremena. Hajde da spavamo sad, pa ćemo se čuti sutra, možda da odemo u kupovinu negde, trebaju mi nove cipele...Ma videćemo već, umorna sam. Laka ti noć!''

Razgovor drugi: Očevo saznanje

T:'' Halo,Marija. Majka mi je rekla da si se javila,da si se vratila. Jako smo se brinuli za tebe. Šta je bilo? Gde si bila? Kako si se vratila? Jesi li dobro? Jel ti treba nešto,neka pomoć,nešto da ti donesemo?''

K:''Ćao tata. Evo, mama je sad kod mene, pričamo, sve je u redu. Duga je priča to gde sam bila, ali reću ću ti samo ukratko- putovala sam kroz vreme i to uz pomoć mojih želja, ne znam kako se to dogodilo, ali nekako sam se pojavila u praistorijskom periodu, negde u Kini.Ali važno je da sam se sada vratila kući, da je sada sve u redu. Kada ćeš ti doći? ''

T: '' Ne znam, još sam na putu. Kada se vratim dolazim da te vidim, odmah. Ajde čuvaj se, idi sa mamom kupi neke nove cipele, ili haljinu, ostavio sam majci novac. I, daj mi nju da je čujem. A mi se čujemo kasnije i vidimo uskoro.(pauza) Halo, Nina, da li ti čuješ šta naša ćeka govori? Urazumi je molim te.''

M: ''Kako možeš sad tako da pričaš? Zar ti nije drago što se vratila?''

T:''Naravno da jeste,ali ne znam šta joj se dogodilo, ko zna kakve je traume doživela. Molim te, povedi je u kupovinu, kupi joj nešto lepo, pokušaj da je smiriš i opustiš,a ja se vraćam za dva dana pa ćemo videti šta ćemo onda. I ne ostavljaj je samu.''

M: ''Dobro,paziću na nju. Važno je samo da se vratila, živa i zdrava. Čujemo se. Srećan put,i pažljivo vozi.''

Razgovor prvi:Povratak

K:'' Halo! Mama! O kako sam srećna što ti čujemo glas konačno! O kako sam samo srećna što sam se vratila, što ponovo mogu da te čujem, što imam telefon, što sam u svom stanu, što imam svoj ormar i svoj pogled na Knez Mihajlovu. Ne znam šta bih radila da sam ostala tamo još samo koji dan...''

M:''Marija,Marija,dete,smiri se,polako,ne čujem te dobro kad mi govoriš tako kroz suze! Šta se dogodilo? Gde si bila? Kako si se vratila? Da li te je neko kidnapovao? Da li si dobro? Otac i ja smo celu Zemlju prevrnuli, zvali smo sve obaveštajne agencije i policiju..I meni je tako drago što te čujem. Užasno sam se uplašila, umalo mi srce nije prepuklo od tuge..mislila sam da te više nikada nećemo videti...Molim te smiri se, dobro je da si sada ponovo tu...Zvaću oca da mu kažem da si se vratila. Marija,reci mi, sta se dogodilo? Gde si bila? Samo polako, smiri se, ne razumem te dok tako pričaš.''

K:'' Da,dobro sam sada. Sećaš se kada smo Sanja i ja išle u kupovinu one noći kada sam nestala? Bile smo u nekom ogromnom tržnom centru koji se tek otvorio i onda smo se nas dve posvađale, pa sam ja iz besa otišla od nje, sela sam u neki kameni autobomobil što je bio postavljen ispred kao eksponat i u sebi sam jako poželela da se nalazim na drugom mestu,u potpuno drugom vremenu i da ništa od ovoga ne postoji i samo sam se onesvestila. Sledeće čega se sećam jesu ti ljudi, ti kosooki ljudi, gomila njih oko mene, a ja sam ležala na zemlji...''

M:''Oteli su te kinezi? Japanci? Ko? Kako je to moguće,zar nije bilo mnogo ljudi oko tebe? Nisu mogli tek tako da te odnesu a da niko ne primeti!''

K:''Ne,mama,nisu me kidnapovali, niti išta, samo sam se odjednom našla u drugom vremenu, u drugom prostoru, i oko mene su bili ljudi koje ništa nisam razumela.''

M:''Marija, dete, to je nemoguće, smiri se, polako, verovatno još nisi došla sebi. Reci mi gde si, sada ću doći da te vidim, moram da javim ocu da si se vratila. ''

K:''U svom stanu sam, dođi, čekam te! Jedva čekam da te vidim! ''