K:'' Halo! Mama! O kako sam srećna što ti čujemo glas konačno! O kako sam samo srećna što sam se vratila, što ponovo mogu da te čujem, što imam telefon, što sam u svom stanu, što imam svoj ormar i svoj pogled na Knez Mihajlovu. Ne znam šta bih radila da sam ostala tamo još samo koji dan...''
M:''Marija,Marija,dete,smiri se,polako,ne čujem te dobro kad mi govoriš tako kroz suze! Šta se dogodilo? Gde si bila? Kako si se vratila? Da li te je neko kidnapovao? Da li si dobro? Otac i ja smo celu Zemlju prevrnuli, zvali smo sve obaveštajne agencije i policiju..I meni je tako drago što te čujem. Užasno sam se uplašila, umalo mi srce nije prepuklo od tuge..mislila sam da te više nikada nećemo videti...Molim te smiri se, dobro je da si sada ponovo tu...Zvaću oca da mu kažem da si se vratila. Marija,reci mi, sta se dogodilo? Gde si bila? Samo polako, smiri se, ne razumem te dok tako pričaš.''
K:'' Da,dobro sam sada. Sećaš se kada smo Sanja i ja išle u kupovinu one noći kada sam nestala? Bile smo u nekom ogromnom tržnom centru koji se tek otvorio i onda smo se nas dve posvađale, pa sam ja iz besa otišla od nje, sela sam u neki kameni autobomobil što je bio postavljen ispred kao eksponat i u sebi sam jako poželela da se nalazim na drugom mestu,u potpuno drugom vremenu i da ništa od ovoga ne postoji i samo sam se onesvestila. Sledeće čega se sećam jesu ti ljudi, ti kosooki ljudi, gomila njih oko mene, a ja sam ležala na zemlji...''
M:''Oteli su te kinezi? Japanci? Ko? Kako je to moguće,zar nije bilo mnogo ljudi oko tebe? Nisu mogli tek tako da te odnesu a da niko ne primeti!''
K:''Ne,mama,nisu me kidnapovali, niti išta, samo sam se odjednom našla u drugom vremenu, u drugom prostoru, i oko mene su bili ljudi koje ništa nisam razumela.''
M:''Marija, dete, to je nemoguće, smiri se, polako, verovatno još nisi došla sebi. Reci mi gde si, sada ću doći da te vidim, moram da javim ocu da si se vratila. ''
K:''U svom stanu sam, dođi, čekam te! Jedva čekam da te vidim! ''
M:''Marija,Marija,dete,smiri se,polako,ne čujem te dobro kad mi govoriš tako kroz suze! Šta se dogodilo? Gde si bila? Kako si se vratila? Da li te je neko kidnapovao? Da li si dobro? Otac i ja smo celu Zemlju prevrnuli, zvali smo sve obaveštajne agencije i policiju..I meni je tako drago što te čujem. Užasno sam se uplašila, umalo mi srce nije prepuklo od tuge..mislila sam da te više nikada nećemo videti...Molim te smiri se, dobro je da si sada ponovo tu...Zvaću oca da mu kažem da si se vratila. Marija,reci mi, sta se dogodilo? Gde si bila? Samo polako, smiri se, ne razumem te dok tako pričaš.''
K:'' Da,dobro sam sada. Sećaš se kada smo Sanja i ja išle u kupovinu one noći kada sam nestala? Bile smo u nekom ogromnom tržnom centru koji se tek otvorio i onda smo se nas dve posvađale, pa sam ja iz besa otišla od nje, sela sam u neki kameni autobomobil što je bio postavljen ispred kao eksponat i u sebi sam jako poželela da se nalazim na drugom mestu,u potpuno drugom vremenu i da ništa od ovoga ne postoji i samo sam se onesvestila. Sledeće čega se sećam jesu ti ljudi, ti kosooki ljudi, gomila njih oko mene, a ja sam ležala na zemlji...''
M:''Oteli su te kinezi? Japanci? Ko? Kako je to moguće,zar nije bilo mnogo ljudi oko tebe? Nisu mogli tek tako da te odnesu a da niko ne primeti!''
K:''Ne,mama,nisu me kidnapovali, niti išta, samo sam se odjednom našla u drugom vremenu, u drugom prostoru, i oko mene su bili ljudi koje ništa nisam razumela.''
M:''Marija, dete, to je nemoguće, smiri se, polako, verovatno još nisi došla sebi. Reci mi gde si, sada ću doći da te vidim, moram da javim ocu da si se vratila. ''
K:''U svom stanu sam, dođi, čekam te! Jedva čekam da te vidim! ''
Нема коментара:
Постави коментар